САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ / 17.09.2025.

Невена Ђурић

потпредседница Главног одбора Српске напредне странке

Здравко Понош заиста мисли да је „стручњак за све“: од Европске уније до Косова и Метохије, од геополитике до локалне самоуправе. Нема теме о којој се неће огласити, нема ситуације коју неће искористити да без много логике, али с пуно горчине пљуне по Александру Вучићу.

Кад нема конкретан аргумент, има став.

Кад нема идеју, има подругљив тон.

Кад нема подршку народа, има микрофон или тастатуру, да се још једном обрати самом себи!

Данас је опет нашао за сходно да удари по Александру Вучићу, опет са позиције вечите зловоље, безидејности и фрустрације што никада није успео да добије поверење народа. Али како и да успе, кад се једино у шта се разуме, и то врло лоше, јесте послушно извршавање туђих команди. И то не било чијих – већ НАТО команди.

Док Вучића подржава преко два милиона грађана, Понош је постао начелник Генералштаба мимо свих протокола: изабран на основу подобности. И сад би он да држи лекције о свему. Па није народ заборавио ни како је дошао, ни како је отишао, а још мање шта је оставио за собом. Војску је свео на ниво ловачког друштва, а данас га боли снага исте те војске која коначно јесте онаква каква треба да буде!

Е па, није му лако, то знамо. Али не бринемо – ни не заслужује боље!

Тај некако све зна, сем како да победи на изборима. Зато и дели мишљење са Тонином Пицулом: мисле исто, говоре исто, а и пасош им је исти. Ипак, то што мисле исто не значи да су у праву, али значи једно: ни један ни други не мисле добро Србији.

Занимљиво је и то да Понош сваки пут заборави да Вучић води Србију управо захваљујући вољи народа – преко два милиона људи. А он? Он је био постављен. Никад изабран, никад вољен, само згодан за послушност. И сад му смета што Србија води суверену и независну политику. Што Србија не клечи, већ одлучује. То је проблем – јер Србија више не прима наређења!

Кад Понош каже: „Неке ствари је и завршио, привео крају. Даље не може, нема шта,“ вероватно нехотице прича о себи. Јер за њега је политика одавно завршена. А оно што покушава данас, личи на још један неуспешан покушај да нађе своје место под сунцем – тамо негде између Пицуле и Кандићеве!

На крају, као и сваки пут, Понош покушава да се наруга сопственој земљи, војсци и народу. Али нека упамти добро: Србија није њихова колонија, а они, овакви, нису њени гласноговорници. И док кукају и пљују из године у годину, Вучић ради. А народ види – и бира.

И увек ће изабрати оног који Србију воли, а не оног који би је, чим му климну из Брисела, продао за шаку празних речи!

СЛУЖБА ЗА ИНФОРМИСАЊЕ

СРПСКА НАПРЕДНА СТРАНКА