Ако је дете дете, а свачије је за родитеља свог, због чега је председниково мање или више вредно, па се о њему непрестано говори? Његова слика је на саобраћајном знаку као упозорење, на дуплерици опозиционих новина, циничном ребусу, несланој шали и на стубу срама. Сваки његов покрет испраћен је са пуном медијском пажњом, омаловажавајућим и гневним тоном интерпретатора.

Јавности се сервира свака његова мисао коју није ни помислио и реч коју није ни изговорио. Средство је познато, а циљ увек исти - да се узнемири његов отац Александар Вучић. Иако му не мањка храбрости, тешко је оцу да све то слуша и гледа о свом сину. То зна сваки отац и поштени грађанин спреман да разуме и лично и професионално.

Зна ли ико у Србији ко су деца других политичара, осим њихове ближе и даље родбине? Добро је да не знају и добро би било да су сва деца свима иста. А по чему се ово дете издваја, осим што му је отац Александар Вучић? Чак и да се издваја, не заслужује оволику и овакву медијску пажњу. Макар због тога јер је нечије дете.

СЛУЖБА ЗА ИНФОРМИСАЊЕ

СРПСKА НАПРЕДНА СТРАНKА ШАБАЦ